JAGODA - Kraljica zdravlja i vitke linije

Početkom juna počinje prava sezona jagoda, onih ukusnih, domaćih. Jagode su veoma zahvalno voće, a najviše ih volimo u voćnim salatama, kolačima ili jednostavno umočene u šlag ili čokoladu. Mi vam danas pišemo o lekovitim svojstvima jagoda i novim razlozima zbog kojih biste ih trebali što više jesti.

Pune su antioksidanata

Zapravo, u voćnom svetu odlično kotiraju – četvrto su voće sa najvišim nivoom antioksidanata. Antioksidanti štite naše telo od slobodnih radikala koji se povezuju sa preuranjenim starenjem i raznim oboljenjima. Takođe sadrže prirodne fenole koje služe istoj svrsi poput protuupalnog aspirina ili ibuprofena protiv bolova. Međutim, fenoli iz jagoda ne uzrokuju crevno krvarenje poput veštačkih lekova.

Odličan su izvor vitamina C

Svima nama dobro poznat, vitamina C povećava snagu arterija, sprečava stvaranje modrica te jača rad adrenalnih (nadbubrežnih) žlezda koje zahtevaju najveći nivo vitamina C u odnosu na sve druge žlezde ili organe u našem telu. Osam jagoda sadrži više vitamina C nego jedna narandža!

Dobre za mršavljenje

Jagode su niskokalorične, sadrže svega 36 kalorija u jednoj porciji (100g), ne sadrže masti te imaju nizak nivo natrijuma i šećera. Jagode sadrže prirodne šećere, ali ih ima malo. Pojedite 1,5 čaša jagoda i unećete znatno manje kalorija nego grickalicama.

Protiv tumora i alergija

Njihov sadržaj flavonoida dovodi do toga da telo stvara smetnje u fazama razvoja ćelija raka, sprečavajući njihovu mogućnost umnožavanja, dok fenolne kiseline u ovoj voćki imaju antialergijska svojstva, što znači da pomažu u smanjenju biohemijskih procesa koji se povezuju sa alergijskim reakcijama.

Regulišu nivo šećera u krvi

Gubitak kilograma je jedan od najboljih načina da sprečite nastanak dijabetesa tipa 2 i srčanih bolesti, a u tome će vam, kako smo već naveli, znatno pomoći i jagode. Visok nivo šećera povezuje se sa gojaznošću, promenama raspoloženja i dijabetesom. Jagode imaju antiupalno i sedativno dejstvo, a istraživanja pokazuju da one smanjuju nivoe upalnog markera C – reaktivnog proteina (CRP). Vlakna u jagodama su odlična za sprečavanje nastanka dijabetesa tipa 2 jer usporavaju apsorpciju glukoze u krv.

Regulišu krvni pritisak i holesterol

U jednoj porciji jagoda se nalazi 134mg kalijuma koji reguliše krvni pritisak i deluje kao zaštita od negativnog učinka natrijuma. Jagode pripadaju grupi najzdravije hrane za srce. Sadrže elaginsku kiselinu i flavonoide koji pozitivno utiču na zdravlje celokupnog kardiovaskularnog sistema. Smanjuju nivo lošeg (LDL) holesterola u krvi, koji uzrokuje začepljenje arterija. Takođe imaju protivupalna svojstva, čime značajno poboljšavaju zdravlje srca.

Dobre za zdravlje očiju

Antioksidativna svojstva jagoda smanjuju rizik od nastanka katarakte, koja može uzrokovati slepoću. Oči takođe trebaju vitamin C kako bi se zaštitile od UV zračenja, a isti vitamin igra važnu ulogu u jačanju rožnjače i mrežnjače. Iako su neka istraživanja pokazala da visoke doze vitamina C mogu povećati rizik od nastanka katarakte, naučnici tvrde da se to odnosi na vitamin C dobijen iz suplemenata, a ne na vitamin C dobijen iz voća i povrća.

A i protiv bora

Vitamin C je potreban telu kako bi proizvodio kolagen koji poboljšava elastičnost i otpornost kože. S obzirom da se proizvodnja kolagena starenjem smanjuje, konzumiranje hrane koja je bogata vitaminom C je nužna kako bi koža ostala mladolika i zdrava. Osim vitamina C, elaginska kiselina je takođe odlična kod sprečavanja privremenog nastanka bora. Drugim rečima, jagode sadrže dva snažna borca protiv privremenih znakova starenja.

Odlične i za probavu

Vlakna su neophodna za zdravlje probavnog sistema, a jagode u jednoj porciji sadrže 2g vlakana. Ukoliko u telo ne unosite dovoljno vlakana, može doći do zatvora i upale creva, što zahvata gotovo 50% osoba starijih od 60 godina.

Izvor: banjaluka.com

Lekovita dejstva djumbira

Djumbir se vekovima upotrebljava kao zacin za mnoga jela a ima i isto toliko dugu tradiciju kao pomoćno sredstvo za lečenje mnogih bolesti. Poreklom je iz Azije, sada se gaji širom planete a najviše ga upotrebljavaju u Indiji. Ova korenasta biljka u sebi sadrži proteine, eterična ulja, gvoždje, fosfor, kalcijum, magnezijum, mangan, folnu kiselinu, vitamine C i B6, gingerol, zingeron. Djumbir je dobar antioksidans, antiseptik, analgetik, antikoagulans a njegova lekovita svojstva dokazala su i mnoga naučna istraživanja. Tradicionalna medicina ga najčešće preporučuje kao prirodni lek protiv raznih vrsta upala, prehlade, kašlja i nadimanja. Koristan je za podsticanje apetita, podstiče cirkulaciju i preznojavanje a u poslednje vreme se koristi i kao pomoćno sredstvo za mršavljenje.

Orijentalna medicina često preporucuje upotrebu djumbira protiv bolesti zglobova i reumatizma. Pošto ima analgetsko dejstvo vekovima se upotrebljava protiv bolova izazvanim kamenom u bubregu, zubobolje i glavobolje. Kineska medicina veoma često preporučuje upotrebu djumbira u kombinaciji sa drugim lekovitim biljkama zbog toga što ima moć da ubrza dejstvo tih biljaka.

Treba znati da postoji bitna razlika izmedju svežeg i osušenog djumbira tako da orijentalna medicina koren svežeg djumbira preporučuje za zagrevanje organizma, preznojavanje i izbacivanje štetnih materija a osušen koren protiv kaslja, reume i stomačnih tegoba.

Zahvaljujući vitaminu B6, djumbir može odagnati jutarnju mučninu. Čaj od djumbira koristan je prirodni lek protiv gorušice, menstrualnih bolova, glavobolje i migrene.

Djumbir i limun protiv migrene

Za one koji pate od migrene evo jednog recepta za čaj od djumbira i limuna koji može ublažiti bolove a pojavu novih napada ove bolesti učiniti redjim. Osim što može ublažiti pulsirajuću glavobolju djumbir je efikasan i u suzbijanju mučnine koja se obično javlja uz migrenu.

Priprema: Jednu malu kašiku suvog djumbira u prahu preliti sa 2,5 dl ključale vode. Ostaviti da se malo ohladi, dodati sok od 1/2 limuna i piti dok je još uvek mlak. Čaj od djumbira i limuna piti svega nekoliko dana (3-4 šolje dnevno), a korisno je piti ga i u periodu kada simptomi migrene nisu izraženi da bi se sledeći napad odložio što je moguće više.

Čaj od djumbira za zagrevanje

Čaj od svežeg djumbira zagreva telo i vraća osećaj toplote nakon dugotrajne izloženosti hladnoći, za vreme povišene temperature i slično.

Priprema: Jedan manji komad svežeg djumbira iseći na komadiće, naliti 2,5 dl vode pa ga nekoliko minuta prokuvati. Nakon toga procediti i piti vruć čaj.

Oblozi od djumbira

Oblozi od djumbira šire krvne sudove i podstiču cirkulaciju, ublažavaju zubobolju, mišićnu napetost, bolove izazvane reumatizmom, bolove izazvane kamenom u bubregu i žucnoj kesi.

Kupka od djumbira

Djumbir je bogat magnezijumom i C vitaminom pa je dobro prirodno sredstvo za relaksaciju ukoliko se ubaci u vodu za kupanje. Dve-tri kašike djumbira u prahu i topla kupka opustiće nervni sistem, sniziti nivo hormona stresa i otkloniti umor a njegov prijatan miris osvežiće um i dušu.

Mere opreza: Djumbir ne treba uzimati na prazan stomak, ne primenjivati ga na osetljivu ili oštećenu kožu i ne treba ga u većim koncentracijama davati deci mladjoj od šest godina.

Izvor:  Priroda leci sve

Zahvalnost je (besplatni) lek

Filozofi su zahvalnost kao neophodnu ljudsku vrlinu isticali još u antičkoj Grčkoj i Rimu, a sada nam i savremeni psiholozi potvrđuju anketama i statistikama da ljudi koji se često osećaju zahvalnim više zarađuju, bolje spavaju, redovno vežbaju i ređe padaju u depresiju.

Savremeni psiholozi veruju da zahvalnost zaista blagotvorno utiče na naše mentalno i fizičko zdravlje. Statistike, dobijene rezultatima anketa, u okviru proučavanja sprovedenih na američkom Hofra univerzitetu (iz Hempsteda) ukazuju da odrasli ljudi koji gaje osećanje zahvalnosti optimističnije gledaju na život, zadovoljniji su svojim društvenim odnosima, manje su pohlepni i zavidni, ređe su depresivni i ređe piju, fizički su zdraviji, bolje spavaju i više vežbaju. Što se tiče dece, ona koju su roditelji na vreme naučili ili vaspitali da budu zahvalna imaju bolje ocene, više ciljeve za budućnost, zadovoljnija su svojim životom, drugovima, porodicom i školom, manje su materijalistički orijentisana i spremnija su da dobro uzvrate dobrim.

Istraživanja potvrđuju iskustvo

Kako god jednostavno zvučalo, zahvalnost je zapravo zahtevna, složena emocija, koja zahteva “razmišljanje o samom sebi, sposobnost da priznamo da zavisimo od tuđe pomoći, i poniznost, da bismo uvideli sopstvena ograničenja”, ukazao je prof. psihologije na Univerzitetu Kalifornija, dr Emons, jedan od pionira u proučavanju zahvalnosti. 

Zahvalnost, sem toga, ljude prisiljava da prevaziđu ono što psiholozi nazivaju “negativnom pristrasnošću” - tendenciju da se bave problemima, nepravdama i onim što ih nervira, umesto događajima koji im popravljaju raspoloženje. Usredsređenost na stvari za koje možemo da budemo zahvalni pomaže nam da ostanemo "na svetloj strani života", da se sačuvamo od depresije i steknemo sposobnost da bolje podnesemo stres, bol ili neku nesreću, ukoliko nam se dogode. Da zahvalnost zaista deluje ovako, potvrdile su i ankete na koje su odgovorili ljudi koji su preživali katastrofu 11. septembra u Njujorku i uragan Katrina u Nju Orleansu.

Može li se preterati sa "zahvalnošću"?

U izražavanju zahvalnosti je moguće i preterati, naročito ako se to radi preteranim poklonima, što kod primaoca može da izazove neprijatnost, ljutnju, osećaj krivice i osećaj obaveze. Takvo izražavanje zahvalnosti može i da se zloupotrebi, za kontrolisanje darovanog i iznuđivanje lojalnosti. To se može izbeći ako se stavite u položaj darovane osobe i ako uvek iskreno procenjujete svoje motive - da li ste nešto dali iz iskrene  zahvalnosti, bez daljih očekivanja, ili vaš poklon sadrži skriveno očekivanje da će vam onaj kome ste ga dali uzvratiti još nečim što biste potajno hteli....

Kako vežbati zahvalnosti? 

Kao dobra vežba zahvalnosti može da posluži stara budistička vežba samoposmatranja pod nazivom "naikan", koja od čoveka zahteva da svakodnevno razmisli: “Šta sam dobio od toga i toga? Šta sam dao tome i tome? i - Kakve nevolje sam pričinio tome i tome?” Ako zaista ukažemo dužno uvažavanje svima koji su imali neku ulogu u našem životu - od prodavačice koja nas je uslužila u radnji, preko vozača gradskog autobusa kojim smo se prevezli, pa sve do članova najbliže porodice - i razmislimo o tome da li smo i na koji način smo im uzvratili - moći ćemo da ojačamo svoj osećaj poniznosti i svesnost o uzajamnoj zavisnosti svih ljudskih bića na našoj planeti.

IZVOR: zdravahrana.com

Voda kao lek

Ne čaj, ne vruća supa, ne ceđeni voćni sok - već najobičnija, čista voda, hladna ili topla, može predstavljati jedno od najdragocenijih prirodnih lekovitih sredstava. Teško vam je da poverujete? Srećom, bar je to lako isprobati, ne košta ništa, a ne može ni da naškodi.

Možda ste nekom prilikom, ako ste prolazili kineskim tržnim centrom u beogradskom bloku 70, imali prilike da vidite “domaće” Kineze kako piju ili nose čaše sa toplom ili vrućom vodom. A ako ste možda bili u Kinu, verovatno ste zapazili ulične prodavce koji prodaju - vruću vodu. U Rusiji je tradicionalni napitak “kipjatok” - samo vruća voda. U Japanu je rasprostranjena praksa da se ujutru pije po nekoliko čaša tople vode našte srca. Šta je izvor ovih, za nas pomalo čudnih običaja, i imaju li oni medicinskog smisla?

Ajurvedska medicina (najstariji medicinski sistem na svetu) već odavno preporučuje konzumiranje prokuvane vode. Po teoriji ajur vede, sve bolesti nastaju usled nakupljanja telesnih toksina. Kada je čovekova digestivna vatra (agni) jaka, korisni delovi hrane usvajaju se za normalan razvoj tkiva, a nekorisni se izbacuje kroz creva i urin. Međutim, kada je agni slab, jedan deo hrane niti se usvaja, niti se izbacuje. On ostaje da truli u crevima i stvara lepljivu materiju neprijatnog mirisa koja se zove “ama”.

Voda rastvara toksine

Vruća, prokuvana voda najefikasnije rastvara “amu”. Na primer, u akutnim stanjima, kada je temperatura posledica nazeba, gripa, prehlade itd. ajur-veda prepisuje da se koristi voda spremljena u odnosu pola-pola. To znači da kuvate litar vode dok ne ostane pola litra, a zatim to sipate u termos. Ako pacijent svakih pola sata pije po jedan do dva gutljaja ove vruće vode, groznica će brzo proći. Naravno, voda ne sme biti vrela, da oprži jezik, već dovoljno vruća, kao čaj. Vekovima potvrđena praksa ajur vede preporučuje redovnu upotreba prokuvane vode gde samo jedna četvrtina ispari (ostane 0,75 l od jednog litra) kod svih hroničnih i upornih  bolesti kao što su astma, artritis, kolitis, migrene, sinuzitis, angina pektoris i druge srčane smetnje, celulit, gojaznost...

Mlaka voda za dugovečnost

U Japanu je tako reći narodni običaj da se ujutru, našte srca, popiju po četiri ili više čaša tople (mlake) vode. Nakon toga ne treba ništa jesti tokom 45 minuta. Japanska tradicija smatra da ova procedura pomaže kod glavobolja, bolova u telu, poremećaja kardiovaskularnog sistema, artritisa, ubrzanog rada srca, masnoća u krvi, gastritisa, dijareje, hemoroida, dijabetesa, zatvora, očnih bolesti... Zagovornici ove prakse tvrde da se već nakon mesec dana, u najvećem broju slučajeva, mogu videti rezultati. Ako znamo da Japanci spadaju u trenutno najzdravije i najdugovečnije narode, ne bismo mogli tako olako reći da ova procedura nema smisla.

Lekar koji je lečio vodom

U savremenoj medicini prvi je pažnju na suštinski važnu ulogu čiste vode u organizmu skrenuo dr Ferejdun Batmanheliđ, (jedan od poznih studenata čuvenog nobelovca dr Aleksandra Fleminga). Svojim kliničkim ispitivanjima, kao i teorijskim radovima objavljenim u poznatim medicinskim časopisima, dr Batmanheliđ je pokazao da nedovoljan unos čiste vode može biti korenski uzrok dispepsije (poremećaja varenja), esencijalne hipertenzije (povišenog pritiska kome se ne zna uzrok), arterioskleroze, alergijskih reakcija, artroze i drugih veoma rasprostranjenih poremećaja koji se, uglavnom bezuspešno, tretiraju lekovima. Prema dr Batmanheliđu, ako ne unosimo dovoljno vode (dnevne potrebe su 1,5 do 2 litra) organizam postepeno i neprimetno dehidrira, a dehidracija pokreće mehanizme samoodbrane koje je ljudsko telo nasledilo još od svojih predaka vodozemaca, kojima je isušivanje bilo najveća pretnja. Ti fiziološki mehanizmi tako reći “ukidaju” snabdevanje vodom “manje važnim” funkcijama da bi udovoljili prioritete, a takva preraspodela menja normalne fiziološke procese, postajući okidač navedenih bolesti. Teorija dr Batmanheliđa je veoma dobro zasnovana, a dokazana na preko 5000 slučajeva koje je tretirao samo povećanim unosom vode.

Čaša vode na recept

Da bismo predupredili degenerativne bolesti u čijem je korenu “tiha dehidracija”, poznati američki lekar dr Batmanheliđ preporučuje da svako jutro popijemo odmah po ustajanju čašu ili dve vode, po čašu vode pola sata pre svakog obroka, i po čašu vode sat i po do dva nakon svakog obroka, a i još poneku čašu tokom dana, ako uspemo. Hladne ili tople - isprobajte, pa procenite šta vam više prija.

Zašto stanovnici Pacifičkih ostrva ne boluju od srca?

Pre jednog veka za srčane bolesti se gotovo nije znalo. Do 1950. one su postale vodeći uzrok smrti u Sjedinjenim Državama, kao i u mnogim evropskim zemljama. Kao zaraza one su se proširile po čitavom svetu i sada su glavni ubica u svetu. Po tradiciji, Pacifička ostrva su bila relativno imuna na tu pretnju. Tamo gde se ljudi još uvek oslanjaju na tradicionalnu ishranu zasnovanu na kokosu, srčana oboljenja su i dalje retka.

Većina medicinskih radnika veruje da su srčana oboljenja posledica ishrane i stila života. Zato, ako jedete ispravnu hranu, možete da sprečite srčani napad. U tom pogledu, izgleda da je kokos, a posebno kokosovo ulje, efikasno oružje protiv srčanih oboljenja.

Epidemiološke studije (proučavanja populacije) pokazala su da populacije širom sveta koje konzumiraju kokos imaju značajan imunitet na srčana oboljenja. Taj imunitet nije genetski, već je povezan sa ishranom. Šorlend i saradnici su pokazali da polinezijski narodi koji konzumiraju puno kokosa imaju manji nivo holesterola u krvi i manju incidencu ateroskleroze nego Evropljani i stanovnici polinezijskih ostrva koji konzumiraju pozapadnjačenu hranu.

Glavna studija je obavljena na stanovnicima dva daleka Pacifička ostrva - Pukapuka i Tokelau.  Svi naseljenici ovih ostrva učestvovali su u proučavanju. Bile su pažljivo analizirane namirnice koje oni konzumiraju i procenjeno njihovo zdravlje. Odabrani su baš ti narodi zato što su oni ostali relativno izolovani od Zapadnih uticaja i zadržali su svoju tradicionalnu ishranu zasnovanu na kokosu. Kokos je njihov glavni izvor hrane i konzumira se u svakom obroku u ovom ili onom obliku, a i kao grickalica između obroka. Ta dva naroda dobijala su 63%, odnosno 34% ukupnih kalorija od kokosa. Količina kokosovog ulja koje su konzumirali svakog dana u ishrani bila je i preko 100 grama, što bi bilo pola šolje. Istraživači su utvrdili da nema tragova srčanih oboljenja, niti ima tragova dijabetesa, raka, hipotireoidizma ili drugih zdravstvenih problema uobičajenih u Zapadnom društvu.

Kokos ne diže holesterol

Uprkos velikoj količini zasićenih masti u ishrani tih ostrvljana, nivoi njihovog holesterola bili su mnogo manji nego što bi se očekivalo. Koristeći Kijevu (Key) jednačinu, koja izračunava nivoe holesterola kao funkciju unosa prehrambenih masti, bili su predviđeni nivoi holesterola. Ali, nivoi holesterola kod ovih ostrvljana bili su u proseku za 76mg/dl niži od predviđenih vrednosti - što je ogromna razlika.

Kokos igra glavnu ulogu u ishrani naroda Južnopacifičkih ostrva Papue i Nove Gvineje. Što se tiče drugih ostrvskih populacija, tamo su ljudi jeli kokos generacijama, a da nije izvešteno ni o jednom slučaju srčanog napada. Da kokosovo ulje doprinosi srčanim oboljenjima, kako su mnogi navedeni da veruju, ti narodi bi bili desetkovani srčanim napadima i moždanim udarima, pa ipak su srčana oboljenja bila potpuno nepoznata do 1964. kada je izvešteno o prvom slučaju. Kako je ta zemlja postajala sve više pozapadnjačena, konzumiranje kokosa je opalo, a učestalost srčanih oboljenja se povećala. Svi ti slučajevi su bili ograničeni na velike gradske oblasti, gde su prehrambene navike postale kao na Zapadu.

Narod bez srčanih oboljenja

Niz proučavanja relativno izolovanih populacija Papue Nove Gvineje koje su zadržale svoj tradicionalan načih ishrane zasnovan na kokosu utvrdio je da su ti narodi potpuno lišeni svih znakova srčanih oboljenja. Na primer, u jednoj studiji na 203 pojedinca, istraživaču su saopštili "da ne postoje moždani udari i ishemijske bolesti srca" čak ni kod pojedinaca starih po 86 godina.
Na ostrvu Kitava u Papui Novoj Gvineji, kokos je osnovna namirnica. Ti ljudi predstavljaju tipičan pacifički narod. U proučavanju je učestvovalo ukupno 1816 pojedinaca, čija se starost kretala sve do 96 godina. Istraživači su saopštili da "izgleda da u toj populaciji nema šloga ni ishemičkih bolesti srca". 

Svi stanovnici, uključujući i najstarije, koji su se primicali 100-toj godini, imali su nizak krvni pritisak. Ukupni holesterol i LDL holesterol meren našte srce bio je 10 do 30 procenata niži kod muškaraca sa Kitave u poređenju sa Šveđanima, koji konzumiraju manje zasićenih masnoća a više mononezasićenih i polinezasićenih masti za koje se kaže da su “zdrave za srce”. 

Zaključujući po navedenim studijama, intenzivno konzumiranje kokosa izgleda da nema nikakav štetan efekat, a po svim pokazateljima, izgleda i da štiti ljude od srčanih oboljenja čak do duboke starosti. Nisu samo stanovnici Pacifičkih ostrva zaštićeni od haranja srlanih oboljenja; sve populacije širom sveta koje puno koriste kokos u ishrani imaju veoma mali procenat srčanih oboljenja.

Tradicija koja štiti

U Šri Lanki, kokos je bio primarni izvor masti u ishranu hiljadama godina. Godine 1978. konzumacija kokosa iznosila je 120 kokosovih oraha godišnje po osobi. Tada je ta zemlja imala najniži procenat srčanih oboljenja na svetu. Samo jedna od 100,000 smrti bila je pripisana srčanim oboljenjima. U SAD, gde se konzumira veoma malo kokosa, u to isto vreme stopa srčanih oboljenja bila je minimum 280 puta viša!

Tokom godina, konzumiranje kokosa u Šri Lanki se smanjilo, dok se incidenca srčanih oboljenja povećala; godine 1952, konzumacija je bila 132 kokosova oraha po glavi stanovnika godišnje, a 1991. opala je na 90. U celini su srčana oboljenja bila ograničena na urbane zone gde je konzumiranje kokosa najviše opalo. U ruralnim oblastima ono ostaje glavni izvor prehrambene masti. Među urođeničkom populacijom Šri Lanke konzumiranje kokosa je glavni izvor hrane, a koronarna srčana oboljenja su potpuno nepoznata.

U oblastima u kojima rađa kokos u Južnoj Indiji, gde se po tradiciji konzumiraju veoma velike količine kokosa i kokosovog ulja, godine 1979. je u proseku 2,3 od 1000 osoba patilo od koronarnih srčanih oboljenja. Kampanja protiv korišćenja kokosovog ulja navodno zato što je to "nezdrava" zasićena masnoća i izaziva srčana oboljenja tokom 1980-tih smanjila je upotrebu kokosa. U kućnoj upotrebi su ga zamenila prerađena biljna ulja i margarin. Usled toga, 1993. srčana oboljenja su se utrostručila!

Zdraviji od Japanaca

Mnoga proučavanja su pokazala da Japanci imaju očekivani životni vek među najdužim u svetu. To je delimično tako zbog malog procenta raka i srčanih oboljenja. Iz podataka koje je obezbedilo Američko udruženje za srce (AHA) u tabeli je poređana stopa smrtnosti od kardiovaskularnih oboljenja od najviše do najniže u 35 zemalja. Od svih navedenih zemalja, Japan ima najmanju stopu smrtnosti od kardiovaskularnih bolesti. Ali, nijedna od navedenih zemalja ne spada u velike konzumente kokosa. Čak ni Japanci ne jedu puno kokosa, ali Filipinci jedu. Filipini nisu bili uključeni u taj spisak jer AHA nije imala podatke o toj zemlji. U studiji dr Konrada Dajrita, objavljenoj u Filipinskom žurnalu kardiologije, navedeno je da je procenat smrti od kardiovaskularnih bolesti na Filipinima 120 na 100,000. Taj procenat je manji nego u Japanu. Zapravo, stopa smrtnosti od kardiovaskularnih oboljenja je četiri puta niža nego u Japanu. Na Filipinima, gde se puno konzumira kokos, stopa srčanih oboljenja je takođe najniža. Oblast Bikol na Filipinima ima najveći unos kokosove masti, jer kuva većinu namirnica u kokosovom mleku; 62,5 procenata masti u ishrani potiče od kokosa. Stanovnici Bikola imaju najmanji procenat srčanih oboljenja u čitavoj zemlji.

Tekst preuzet iz knjige:
“Lečenje kokosovim uljem” Brusa Fajva

USKRS - verovanja, običaji, zanimljivosti....

Svake godine Uskrs je prilika da se porodica okupi za prazničnim stolom, načešće tradicionalno najbogatijim uskršnjim doručkom. Bojenje jaja i „dolazak“ uskršnjeg zeca „ostaci“ su nekih davnih verovanja, a ako ste kojim slučajem zaboravili šta simbolišu, sada je pravo vreme da se prisetite.

Kod vernika, koji Uskrs slave po Julijanskom kalendaru, Uskrs se naziva i Vaskrs. Vuk Karadžić, u svom “Rječniku”, za glavni naziv ovog praznika je uzeo Vaskrsenije, ali pominje i druge nazive – Vaskrsenje, Uskrs, Vazam, Veligdan. U njegovoj zbirci poslovica, u jednoj se sreće prvi navedeni naziv, a u dve – Uskrs. Danas se sve češće u Srbiji ovaj praznik naziva i Vaskrs. Kod drugih slovenskih naroda postoje različiti nazivi ovog praznika. Kod Rusa – Pasha, Paska (od gr. Pasha, što dolazi iz st. jevrejskog pesah „prolaz“), kod Belorusa – Vjalikdzen†, Ukrajinaca Velykden†; kod Poljaka – Wielkanoc, Čeha – Velikonoce, kod Slovenaca – Velika noč (u Beloj Krajini vuzem, na Krasu -Vazam), kod Bugara i Makedonaca, kao i u narodnim govorima istočne Srbije – Velikden.

Što se tradicije i običaja tiče – neizostavan deo je farbanje jaja. 



Kako se farbaju jaja? 

Boja Uskrsa je crvena, simbolizuje nevino prolivenu Isusovu krv, i običaj u Srbiji je da se prvo jaje farba crvenom bojom. Ovo jaje se naziva „čuvarkuća“, čuva se cele godine i kako mu samo ime kaže, čuva kuću i ukućane. Čuvarkući se pripisuju magijske moći, tera zle sile i demone od kuće i ukućana.

Običaj je da se jaja farbaju na Veliki petak. Jaja farba domaćica kuće. Domaćica se najpre prekrsti i pomoli Bogu, zatim u sud sa vodom (u kome će kuvati i farbati jaja) dodaje malo osvećene vodice, koja je osvećena u toku vaskršnjeg posta. Prvo se farbaju crvena jaja. Prvo jaje, koje se spusti u vodu i ofarba ostavlja se na stranu do idućeg Vaskrsa i zove se “čuvarkuća" i čuva se cele godine, kako mu samo ime kaže: čuva kuću i ukućane. Čuvarkući se pripisuju magijske moći, tera zle sile i demone od kuće i ukućana. Nekada je bio običaj da se jaja farbaju u crvenu i plavu boju. Crvena boja se dobijala kuvanjem u lukovini ili broću; a plavo-zelena boja je dobijana kuvanjem jaja u zelju. Crvena boja označava Hristovu božansku, a plava ljudsku prirodu. I zato se najčešće u te dve boje jaja farbaju. Jaja inače označavaju nešto iz čega nastaje novi život. 

Farbanje jaja vrši se u spomen na događaj kada je sveta Marija Magdalina Mironosica (to je ona devojka, koja je sa Presvetom Bogorodicom, neprekidno bila uz Hrista u toku njegovog golgotskog stradanja, i kojoj se Hristos prvoj javio po vaskrsenju), putovala u Rim da propoveda Jevanđelje, i posetila cara Tiberija. Tada mu je, u znak pažnje, kao novogodišnji poklon, predala crveno jaje, i pozdravila ga rečima: “Hristos Vaskrse”. Još jedan običaj vezan za Veliki petak je i odsustvo svakog radovanja. Naime, vernici tog dana ne slušaju muziku, ne predaju se ostalim radosnim sadržajima, ne vesele se, jer je Veliki petak najtužniji hrišćanski praznik (tada je razapet Isus Hrist). 



Uskršnji zec 

Uskršnji zec, koji se najčešće prikazuje kako nosi šarena jaja, takođe je simbol plodnosti a, iako se ne spominje u Bibliji, vremenom je postao jedan od zaštitnih znakova Uskrsa. 
A ako se pitate zašto baš on nosi kokošija jaja, odgovor verovatno leži u antici gde je zbog svog brzog i čestog razmnožavanja bio sveta Afroditina životinja.
 Takođe, anglosaksonskim narodima je zec predstavljao zemaljsko utelotvorenje boginje plodnosti Eastre. 

Iako nije imao veze sa crkvom, zec je bio toliko utkan u narodne običaje da ga je vremenom i ona prigrlila pa se od 1960. godine spominje i u hrišćanskim spisima, dok su Nemci počeli da ga prvi povezuju sa Uskrsom pre sto godina. 


Neki od običaja su: 

• Za Uskrs valja ustati rano ujutru, a ne otići na spavanje pre ponoći. Ukoliko bi se otišlo na spavanje pre ponoći, to bi značilo da će do narednog Uskrsa osoba da bude pospana i nesklona poslu; 
• Ujutru se valja umiti vodom u kojoj je potopljen dren, zdravac, bosiljak i crveno vaskršnje jaje; 
• Decu valja dotaći crvenim jajetom – da budu crvena i zdrava tokom godine; 
• Prvo se omrsiti vaskršnjim jajetom; 
• Na Uskrs, rano ujutru ljudi su odlazili u crkve na jutrenje; U Rusiji je bio običaj da ako se neko uspava i ne dođe na jutrenje u crkvu idu po njega, polivaju ga vodom, ili ga bacaju u reku. U 17. veku, Sinod Ruske crkve je posebnim ukazom zabranio provođenje ovog običaja, koji je dovodio i do smrtnih stradanja ljudi. Posle ručka ljudi su se okupljali kod Crkve, a ako u selu nema crkve, pod zapis (sveto drvo); 
• U nekim selima južnog Banata, Bačke i Srema, po ulicama gde je prolazila litija palili su vatre, ili sveće u prozorima. Vatre za Uskrs su obavezno paljene kod katolika; 
• Ako Uskrs padne pre Đurđevdana nije se jelo jagnjeće meso; 
• Za Uskrs se mese posebni hlebovi. U istočnoj Srbiji i nekim delovima Vojvodine peku se lepinje s umetnutim celim jajetom (kovržanjak), koje su međusobno razmenjuju sa prijateljima; 
• Na dan Uskrsa se kriju jaja i slatkiši po dvorištu i kući, pa deca traže skrivene darove; 
• Na drugi dan Uskrsa, koji se zove Pobusani ponedeljak, ide se na groblje i na svaki grob se ostavlja po jedno crveno jaje (da bi i preminuli preci uživali u vaskrsenju isusa Hrista). Ovaj dan se zove i Vodeni ponedeljak, jer tada momci i mladi ljudi polivaju vodom devojke i mlade žene. Na ovaj ponedeljak valja i ostaviti razbijeno uskršnje jaje u njivi, da njiva bude plodna. A daje se i uskršnje jaje stoci da ga pojede, da bi cele godine bila zdrava. 
Na dan Uskrsa neizostavno je i kucanje ili tucanje jajima. Jaja se najpre tucaju vrh u vrh, a posle šotku u šotku. Onaj ko razbije tuđe jaje uzima ga za sebe. Inače, u Banatu uskršnja jaja nisu davana pastirima (ovčarima, svinjarima) da ne bi stoka bolovala u toku godine. 

Kao što vidite, običaji i verovanja su razni. Ali u tome je i čar kulture i tradicije… 

Hristos voskrese – Vaistinu voskrese!